Serbian Holocaust
Vida Reljanović, August 3, 2011, Vojskovo (Republika Srpska)
Interviewer: Nada Ljubić | Camera: Dušan Gavrilović | Editing: Nada Ljubić, Dušan Gavrilović | Trancript: Danica Dabić | Webmastering: Dusan Gavrilović
Transkript intervjua na srpskom jeziku:
- Vido? Koje godine ste rođeni?
- Devetneste.
- Kad je počeo Drugi Svetski Rat, Vi ste imali oko dvadeset dve godine.
- Može biti.
- Jel' se sećate početka rata?
- Joj, kako da se ne sećam… kad mi je oćerato sve. Čovek… dever… brat… otac… Sve je to oćerato. I nije nas gonilo odma', nego, drugi dan nas je gonilo… Otud ja odvela djecu u tuđu kuću, i ja, otlen, krenem, krenem u Pucare. Kaže, tu kaže, spasićete se. A ja se naljutim, pa nisam išla nego zdupim (skupim?) kolijevku, i zdupim ono djete jedno, pa idem ja, reko' nek' ubiju mene najprije da ja ne gledam druge. I mene dođe brat i vrati i oćera me. Odemo u Pucare. Tuj smo videli iz Pucara đe ovde gori sve. Zapalile ustaše. Eto, nije meni i djeci ništa. Oćera nas onda na Jasenova… u ovaj… na stanicu. Otlen, tu samo noćala, držim sina svoga. Ustaše dođoše pa gledaju, ništa mi ne vele, i ja uzmem ono djete pa opet ostavim ovako. Eto, nekako bog naredio pa mi ništa nije, nije meni bilo ništa, samo bilo mome ocu, šćeralo i bratu, šćeralo ih je u logor, u onaj… vagon. Iz vagona viče moj otac. Kaže: " Ja bi pio vode". A ja neđe nađem malu srčicu, pa zavežem ovako za neki štap, pa mu dodam gore, vode malo. I opet se vratim djetetu svom. Oćera ih obnoć… ode, taj voz. Eto tako, sutradan, gonilo je nas, u taj logor, u Garešnicu. Nisam ja znala da je Garešnica, samo gone nas, "ajte, ajte"… Eto, i vučem troje djece i mater njih dvoje, petero, i mater, i ja… sedmoro. Tu dobijem bolest. Sutradan, ovaj došao čovek i nosi voliki kruh i mlijeka. I ja naranim djecu, ja nisam znala ko je taj, kad to kaže bio načelnik… ovaj moj brat ostao živ kod njega. Eto, kod tog načelnika. I on je nas onda rasporedio. Mene dao u jednu kuću što je čovek otišao u partizane. O'šo u partizane i tako da su ga kaznili… Mene i moju majku i troje djece… Eto, tako sam prošla.
Ništa, plačem ja. Odem kod nekog bunara pa plačem. Kad, ide vojnik, kaže: " Šta ti je?" Kaže: " 'Ajde sa mnom". E reko': "Imam ja djecu". "Ja sam", kaže, "proleter, 'ajde ti sa mnom u Kozaru". "Ne mogu", ja reko', "ić nikuda". "Nemoj ti sade poslat ustašu", kaže, "za mnom". Reko': "Neću ja nikoga slat. Samo ja ne mogu ić nikuda. Ja imam malo dijete". Mjesec dana, on a, ona je bila.
- Zora.
- Da… et tako… to.
- A ostala deca kolika su bila?
- Molim?
- Ostala deca, vaša…
- Ostala… Sin mi je umro kad smo se vratili iz logora… iz Garešnice. Sin mi je umro, onda, ostale dvije ćeri… Eto, tako. Ostale su ćeri. Ova jedna kći, on a se sade razbolela, nervno. E ova još, još rani nas… eto, i patim je k'o Krista. Eto tako ti je to sestro moja bilo sa mnom.
- A čuvali ste još dvoje najmlađih...
- Ovoga Boru...
- Vašeg brata...
- Moj brat… Onoga brata sam dala kod načelnika, pa je služio.
- To je sve u Garešnici.
- Da, u Garašnici.
- Garašnici… Kolko ste bili u Garašnici? Kol'ko dugo?
- Pa bila sam bogami… Posle sam ja… posle su mene prebacili i mojije dvoje djece u Zdence.
- To je u Slavoniji čak.
- Da. U Zdence i tuj, tuj sam… otlen sam došla u Kozaru.
- Kolko ste bili u Zdencima?
- Bila sam u Zdencima, ja mislim, mjesec dana. Kaznili čoveka. Valjda, šta ja znam, 'ranio partizane, pa ga kaznili, pa tujka prebace mene i moje dvoje djece.
Ne znam više ništa.
Mati moja o'šla je onda 'vamo da viđa kako je. I došla je u Dubicu i… Neki je obućar prodavao, imao radnju od obuće, pa je prihvatio moju majku, pa je sproveo je da ona ide ovamo da viđa imamo li mi đe doći. I tako je on nju sproveo. Nisu joj ništa, ustaše, straža… I vratila se, i taj nam je čovek pomogao. Pomogao … Ornek zvao se.
- Odakle je on?
-Pa tu je bio u Dubici. U Dubici, da, držao obuću. I on je nas i obuo kad smo došli iz Slavonije, dao nam obuću svima. I još smo onda ovde, ovde našli kratok (nerazumljivo), nismo mogli ovde ni biti, nema đe. Ovlen odemo kod moje strine. I tuj sam dolazila svaki dan, čistila dubar od stoke… eto tako je bilo sa mnom.
- Jel to bio kraj rata kad ste se vratili?
- Da, da, da… kraj rata, kraj rata. Već, već… Nije bogami baš tako. Bilo je još bježancije. Bježala sam, bježali smo mi u Kozaru.
- Kako se živelo u Kozari sa malom decom u zbegu?
- E kako sam živela, kako… Nikako.
- Čime ste ih hranili, gde su spavali?
- Ničim, bome, ničim. Ideš, tražiš ako ima voća, ako nema voća… ništa drugo. Srećom nisu ni jaukali da su gladni. Tako je to bilo. Dadnu partizani, dadnu oni.
Ja sam počistila kuću. I ja čistim kuću, prođe vojnik pored ovog prozora. Joj, ja mislim gotovo, reko' ovo je sad ustaša, ubiće me. Kad to moj stric. "Ne boj se, ne boj se, ja sam to", kaže, "Vido". "Dobro brate nek' si ti samo, nek' nisu ustaše". Et, tako je to bilo.
- A koje je bilo Vaše devojačko prezime?
- Ovako, isto.
- Isto?
- Isto ovako.
- Reljanović?
- Reljanović.
- Pa niste bili rod? Vi i Vaš muž.
- Može bit' da je neka… Nije… Dok se moglo udat… dok sam se mogla udati za njega.
- Kako vam se zvala mama?
- Ana...
- A jel' znate njeno devojačko prezime?
- Zlojutro...
- A tata kako Vam se zvao?
- Mihailo.
- Jeste li ga ikad videli od kada je otišao tim vozom?
- Nikada više. Nisam videla ga.
- Jeste čuli nešto?
- Kažu da je u Jasenovcu nastradao. Kako sam ga napojila, više ga nisam videla.
- Jeste saznali šta je bilo sa ostalima iz tog voza, Vašim rođacima, bratom…?
- Pa i brat je s njime bio, ime mu je Jovo… bratu, isto u Jasenovcu.
- I stric...
- Stric.
- I dever, i muž...
- Otac, moj otac.
- Rekli ste da su Vam otišli i otac i dever i muž i brat...
- Sve je to nastradalo u Jasenovcu. Više ja nikoga nisam videla.
- Kako Vam se zvao muž?
- Jel' ime ili…?
- Ime, ime.
- Gojko. Gojko Reljanović.
- Jel' bio malo stariji od Vas?
- Nemam pojma, ne znam.
- Niko od njih nema grob?
- Od roda?
- Da.
- Jel' od muža?
- Ljudi koji su otišli tim vozom, nestali su. I ne postoji mesto na koje može da se ode kao na njihov grob, da im se zapali sveća...
- Ne znam, ne znam đe su grobovi. Ja mislim da su oni u Jasenovcu izgoreli.
- Izgoreli. Zašto mislite da su izgoreli?
- Pa zato što si palili… da su ih trpali u peć.
- To ste čuli, to se pričalo jel'?
- Da. To su pričali. Ko god je došao u Jasenovac, kaže, trpali su u peć.
- Jesu bile strašne ustaše?
- Joj, bome jesu, jesu bome, jesu.
- Jesu ubili koga ovde?
- Nisu ovde ubili. Ovde nisu ubili… dalje malo jesu. Jesu ubili, čula sam, čula sam da su ubili čoveka. Bio otišao u tuđu kuću i ustaše ga ubiju u toj kući.
- A jel' se sećate nemačke vojske?
- A joj, Njemačka je bila majka. Onde logorovali Nijemci… tomat (nerzumljivo) mene voda od kuće do kuće da ja kušam vodu, odvede me kod Nijemaca. Kaže: "Jel' poznaješ partizane?" "Pozna(je)m". "Kako im je ime?" Kažem ja. "Pa koga ti sade više voliš? Ili nas il' partizane?" "Svi vi nosite oružje. Ja volim vas." I… i tako da… "Kaži nam ime glavnoga." Kazala sam ja ime i glavnoga. Pa reko', "otišla je moja kći, čuva kravu, hoće li njoj vojska"… a ide vojska neka, tuda putom… "oće li je ubit?" "Neće", kaže, "neće, ne boj se."
- A koja ćerka je išla da čuva krave?
- [smejulji se] Sestra, da reknem, sestra je išla da čuva kravu. I tako… Kad to ustaše. Idu ustaše i ne gledaju na njih, ništa im ne govore, ništa, samo idu, Nijemcima. Ja sam kazala i ime i ko je od partizana pa nisu mi, fala bogu, ništa učinili. Eto tako.
- Manje ste se plašili Nemaca nego ustaša?
- Nemci su bili raj. A ustaše… bojala sam se ustaša al' oni su rekli da neće nikome ništa. Idu stvarno, idu, poturili ovako glave i idu. Et tako, nema više. E rate, rate. Da niko ne dočekuje više.